Elek­trič­ni or­ga­zam je kon­cer­tom u Be­o­gra­du pro­sla­vio 30 go­di­na ču­ve­nog al­bu­ma „Dis­tor­zi­ja“, a po­seb­no pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje za pu­bli­ku bi­la je spe­ci­jal­na go­šća glu­mi­ca Ani­ca Do­bra. Is­pra­će­na fre­ne­tič­nim ova­ci­ja­ma, is­po­lji­la je se­bi svoj­stve­nu ener­gi­ju i da­la sja­jan pe­čat sla­vlje­nič­kom kon­cer­tu.
Kr­ca­ta sa­la još pri­je pr­vog ri­fa bi­la je ja­san na­go­vje­štaj da sli­je­di, emo­tiv­no i ener­get­ski, ba­rem jed­na­ko mo­ćan do­ži­vljaj kao pro­šle go­di­ne na istom mje­stu, ka­da je bend obi­lje­ža­vao dru­ga­či­ji ju­bi­lej – 35 go­di­na po­sto­ja­nja. Front­men Sr­đan Goj­ko­vić Gi­le ob­ja­snio je pro­te­klih da­na, na­ja­vlju­ju­ći ovaj do­ga­đaj, ka­kav će bi­ti kon­cept ati­pič­nog kon­cer­ta. Za sva­ki slu­čaj, po­no­vio je to i na bi­ni, pri­je ne­go što se za­ču­la uvod­na „Haj­de, bej­be, daj da vi­dim sad“.
-Do­bro ve­če, bra­ćo i se­stre. Sa­da će­mo pr­vo da od­svi­ra­mo raz­ne pje­sme, od „Elek­trič­nog or­ga­zma“, na­rav­no, on­da će­mo da na­pra­vi­mo jed­nu pa­u­zu, a po­sle to­ga, tre­ći čin je „Dis­tor­zi­ja“. Bend je po­ste­pe­no za­gri­ja­vao fa­no­ve mi­je­ša­ju­ći no­vo­ta­la­sne po­sla­sti­ce za za­lju­blje­ni­ke ra­ne fa­ze („Vi“), oda­bra­no iz no­vi­jeg pe­ri­o­da („Po­ka­ži mi ka­kav je tvoj grad“, „Ti to mo­žeš“, „Bio sam loš“, „Bli­ži sun­cu“) i naj­zna­čaj­ni­je mo­men­te iz de­ve­de­se­tih („Seks, dro­ga, na­si­lje i strah“, „Da si ta­ko ja­ka“, „Spo­ji­mo se sad“).
Upra­vo u tom pe­ri­o­du pr­vo iz­ne­na­đe­nje bje­še ču­ve­na te­ma iz fil­ma „Cr­ni bom­bar­der“ – „Ho­dam sad kao zom­bi“. Mno­gi­ma ko­ji su u sa­li vi­dje­li Ani­cu Do­bru bi­lo je tad žao što je ona u tom mo­men­tu bi­la u lo­ži „Ame­ri­ka­ne“, a ne na bi­ni, me­đu­tim, iz­ne­na­đe­nje je usli­je­di­lo po­sle ne­ko­li­ko pje­sa­ma. Glu­mi­ca se pri­dru­ži­la ben­du na bi­ni u dru­goj ču­ve­noj „cr­no­bom­bar­der­skoj“ te­mi – „Sve­ča­ne bi­je­le ko­šu­lje”.
Usli­je­di­la je pla­ni­ra­na pet­na­e­sto­mi­nut­na pa­u­za, ne bi li se, od pret­hod­nog di­je­la kon­cer­ta, „fi­zič­ki odvo­jio“ al­bum „Dis­tor­zi­ja“. Od­svi­ran od po­čet­ka do kra­ja, re­do­slje­dom kao na plo­či, po­nu­dio je stan­dard­ne kon­cert­ne fa­vo­ri­te Or­ga­zma kao što su uvod­ni „Vu­du bluz“, „De­be­la dje­voj­ka“ po­sve­će­na So­nji Sa­vić, „Ka­pe­tan Esid“... Je­dan od njih, „Ja sam te­žak kao konj“ je Goj­ko­vić oče­ki­va­no du­ho­vi­to na­ja­vio sa: „A sad naš no­vi hit“. Vjer­ni fa­no­vi Or­ga­zma ima­li su pri­li­ku da uži­va­ju i u pje­sma­ma ko­je su ri­jet­ko ili ni­kad u re­per­to­a­ru, po­put „Sva­ka no­va noć“, mno­gi­ma omi­lje­ne „Ša la la“, ro­ka­bi­li­ja „Vi­dim svoj lik“, uz naj­ve­ći kon­cert­ni ra­ri­tet – Ho­ror bu­gi“. Za in­stru­men­tal­nu ze­za­li­cu su, ovo­ga pu­ta, bi­li za­du­že­ni Lju­ba Đu­kić i Šva­ba.
Kad se „Dis­tor­zi­ja“ iz­vr­tje­la, na nju se, lo­gič­no, na­slo­nio na­red­ni singl – ču­ve­na ob­ra­da Ston­sa „Bej­be, ti ni­si tu“, a on­da i „Igra ro­ken­rol ci­je­la Ju­go­sla­vi­ja“. Ubr­zo se, po­sle „Ka­ko bu­banj ka­že“, bend po­vu­kao sa sce­ne, ali je bi­lo po­pri­lič­no ja­sno da sli­je­di bis u no­vo­ta­la­snom ru­hu, sa Lju­bom Đu­ki­ćem u zna­čaj­noj ulo­zi pred mi­kro­fo­nom.
Or­ga­zam je, vra­ća­ju­ći nas u ra­ne osam­de­se­te, na­ni­zao „Ko­no­ba­ra“, „Kro­ko­di­le“, „Ne­bo“ i „Zlat­nog pa­pa­ga­ja“, fu­ri­o­zno za­vr­šiv­ši, po­sle dva i po sa­ta bes­po­šted­ne svir­ke, kon­cert­no obij­lje­ža­va­nje još jed­nog vri­jed­nog ju­bi­le­ja u svo­joj ka­ri­je­ri.
„Dis­tor­zi­ja“, od mno­gih uvr­šte­na kao je­dan od naj­bo­ljih i naj­zna­čaj­ni­jih al­bu­ma ne sa­mo u opu­su Elek­trič­nog or­ga­zma, već, ge­ne­ral­no, ka­da je ju­go­slo­ven­ski ro­ken­rol u pi­ta­nju, sva­ka­ko je za­slu­ži­la ova­kvu po­čast.
A.Š.
Fo­to: TE­O­DO­RA ĆI­RIĆ